socijalni radnik primljen je u bolnicu u Sauthemptonu (Engleska) nakon sto se onesvestio na poslu. Dok su mu stavljali kateter, prvo mu je otkazalo srce, a zatim i mozak.
Uprkos tome, seïca se svega sto se desavalo nakon toga: osoblje je zgrabilo eksterni defibrilator kako bi ga reanimiralo. Cuo je i uputstva lekara, a onda je u uglu prostorije, blizu tavanice, ugledao neobicnu zenu, koja mu je gestovima pokazala da joj pride. Napustio je svoje telo i poslusao je.
“U sledeïcem trenutku bio sam gore, gledao sam odozgo sebe, bolnicarku i jos jednog ïcelavog muskarca”, opisao je on svoje iskustvo.
Njegova prica je jedna od mnogih koje dovode u pitanje prihvaïcena saznanja o iskustvima bliske smrti.
Do sada su naucnici verovali da svesnost prestaje cim srce prestane da kuca i pumpa krv do mozga. U tom trenutku, osoba je tehnicki mrtva, mada je bilo slucajeva koji su pokazali da to stanje nije nepovratno.
Lekari su ovakve price obicno pripisivali halucinacijama, a naucnici su se ustezali da se upuste u istrazivanja ovih iskustava, pre svega zato sto su ih dozivljavali kao nesto sto je izvan dometa naucnih istrazivanja.
Sem Parnija sa Medicinskog fakulteta Univerziteta Stoni Bruk u Njujorku i njegovih 17 kolega iz SAD i Velike Britanije odlucili su da se pozabave ovom temom. Cetiri godine su analizirali vise od 2.000 slucajeva prestanka rada srca, odnosno trenutaka kada kada je pacijent zvanicno mrtav.
Od tih pacijenata uspeli su da ozive 16 odsto, a razgovarali su sa 101 osobom.
“Cilj je, pre svega, bio da utvrdimo kako izgleda mentalno i saznajno iskustvo smrti, a onda – kod onih koji kazu da su bili svesni dok su bili mrtvi – pokusamo da utvrdimo da li su stvarno bili svesni”, objasnjava Parnija.
Ispostavilo se da pomenuti socijalni radnik nije jedini pacijent koji se seïcao svoje smrti. Skoro 50 odsto ucesnika istrazivanja seïcalo se makar necega, ali osim kod socijalnog radnika i jos jedne zene, iskustva pacijenata nisu bila povezana sa konkretnim dogadajima koji su se desili dok su bili mrtvi.
Oni su opisivali scenarija koja podseïcaju na snove ili halucinacije, a Parnija i njegov tim su ih grupisali u sedam osnovnih kategorija: strah, pojava zivotinja ili biljaka, jarka svetlost, nasilje i progon, deza vi, pojavljivanje clanova porodice i seïcanje na dogadaje posle prestanka rada srca.
Dok su jedni bili uplaseni ili progonjeni (ceremonije spaljivanja, sahranjivanje u uspravnom polozaju, povlacenje kroz duboku vodu i sl), drugi su izjavili da su bili ispunjeni “oseïcanjem mira i prijatnosti”.
Parnija kaze da je “jasno da ljudi imaju iskustava o vremenu kad su bili mrtvi”, ali da nacin na koji ïce interpretirati ta iskustva u potpunosti zavisi od njihove proslosti i ranijih uverenja. Posto se probudi iz mrtvih, neko iz Indije bi mogao da kaze da je video Krisnu, dok ïce pacijent sa Srednjeg zapada Amerike verovatno tvrditi da je video Boga.
“Ako je otac sa Srednjeg zapada govorio detetu da ïce kada umre videti Isusa i da ïce on biti pun ljubavi i saoseïcanja, onda ïce ga oni sigurno to i videti”, objasnjava Parnija.
Za sada tim nije otkrio nikakav nagovestaj koji bi im pokazao koji ljudi su skloni da se seïcaju vremena dok su bili mrtvi, a ne mogu ni da objasne zasto neki imaju zastrasujuïca iskustva, a drugi euforicna.
Parnija istice da cak i ako se ljudi ne seïcaju eksplicitno iskustva smrti, ono moze da utice na njih na nivou podsvesti. On pretpostavlja da to moze da objasni razlicite reakcije pacijenata posle oporavka: neki prestaju da se boje smrti i usvajaju altruisticki stav prema zivotu, dok drugi pate od posttraumatskog stresnog poremeïcaja.
Parnija i njegove kolege veïc planiraju nove studije kako bi odgovorili na neka od ovih pitanja.
“Svako ko je donekle objektivan sloziïce se da je ovo nesto sto zahteva dalja istrazivanja. Imamo sredstva i tehnologiju. Sada je vreme da to i uradimo”, kaze on.
Nema komentara:
Objavi komentar